U popularizaciji rase podjednako su učestvovali i Augustin i Antonio ali i ostatak porodice Martinez. Ne zanemarljiv uticaj na širenje glasina o nepobedivom psu, kao i o psu koji se ni pred čim i ni kim ne povlači raširili su po kontinentu i svi koji su ovakvog psa dobili od braće na poklon ili kupili od onih koji su ga već imali. Jako je malo onih ( i danas ) koji ostanu ravnodušni pri susretu sa ovim psima. Ipak samo odabrani vide svu lepotu Dogo Argentina u današnjici, kad već odavno ne love krupne zveri i ne koriste se u borbama pasa ( sem onih ilegalnih, koje ce nažalost verovatno postojati zauvek ).
Veliki i pozitivan uticaj na priznavanje rase u širim krugovima ostavio je i govor dr.Tono Noresa Martineza u lovačkom klubu u Buenos Airesu. Tim govorom prepunim strasti koju imaju samo oni koji se rode sa velikim idejama i ne žale da život ulože u njih, dr. Tono je lovcima Argentine predstavio novu rasu oktobra 1946. godine. Naredne godine taj govor je u celosti objavljen u nacionalnom lovačkom časopisu Argentine.
Zbog želje da ova rasa i kod nas stigne na nivo na kome su i neke druge popularnije rase složiću se sa svakom činjenicom koju je dr. Tono izneo o ovim psima i psima uopšte. Između ostalog tu stoji i njegovo sugerisanje da se pri selekciji strogo vodi računa o morfološkom izgledu, ali da se ne zaborave ciljevi zbog kojih je rasa nastala. Da bi rasa stalno napredovala mora se voditi računa o pravilnom izboru oca i majke, a da uz to neizostavno ide i obuka. Obuka za lov, obuka za psa čuvara, tragača, službenog psa ili jednostavno obuka za svakodnevni život … Naravno da za pse koji završe u nekom buđžaku u dvorištu, često na prekratkom lancu, nikad ni ne saznamo da li su možda mogli postati dobri pratioci, savladati osnovne komande i sl. Takvi psi vrlo često postanu, u ovakvim uslovima izolovanosti, previše agresivni. Ovo je ipak rasa ( kao i sve u ostalom ) koja zahteva svakodnevni kontakt sa članovima porodice u kojoj živi i jako teško podnosi loš tretman vlasnika.
I u današnje vreme mora se znati u kom pravcu odgoj treba da ide,tj. koji su ciljevi istog. Bez toga dolazi do stagnacije i propadanja same rase.
Veliko interesovanje za Dogoe nakon ovog govora i priče o njihovoj hrabrosti privukle su pažnju mnogih. Augustin Martinez ( tada senator ) upoznaje prilikom jednog lova u Pampi don. Antonia Maura sa kojim dolazi u sukob zbog priča o hrabrosti Dogoa. Obzirom da je područje u kojem su se nalazili bilo poznato po Koridi ( ali za razliku od Španskih, bez ubijanja bikova ), Mauro izaziva Augustina da taj neki njegov Dogo pokuša da savlada bika u areni pred narodom. Ovaj naravno prihvata izazov bez razmišljanja i kreće u potragu za adekvatnim psom. Zbog naizgled potpuno neravnopravnog dvoboja braća su imala problem pronaći psa koji bi se hteo boriti sa bikom. Psi koje su oni tada uzgajali su zbog upotrebe u lovu bili dobro socijalizovani i tolerantni prema domaćim životinjama. Posle nekog vremena pronalaze psa ( koji se nesumnjivo još uvek koristio u borbama ), koji je bio jako agresivan prema drugim životinjama, pre svega zbog svoje izolovanosti. Najmlađi brat Francisko dobija zadatak da psa obuči i da ga vodi u areni.
Na dan borbe u areni se skupio ozbiljan broj gledalaca, pre svega onih koji su želeli da vide ishod opklade. Kao pozitivna stvar ovog surovog događaja čiji ćemo ishod saznati nešto kasnije je bilo prisustvo velikog broja argentinskih, ali i brazilskih novinara. Sem najužih prisutnih članova porodice Martinez, svi ostali su smatrali borbu potpuno neravnopravnom i bili ubeđeni da pas nema nikakve šanse.
Na samom početku sumnje u ishod su počele i da se obistinjuju, jer je na ulazak bika u arenu, pas bio potpuno ravnodušan. Da bi motivisao psa u arenu uskače Francisko na kog se istog trenutka zaleće razjareni bik. Pas je naravno reagovao instinktivno i skočio na bika da bi zaštitio gospodara. Uhvatio ga je za kapak i ostao da visi na glavi. Razjareni bik ga je u punom trku otresao o ogradu Arene i pas je ostao da leži nepomičan. Svi prisutni su mislili da je borba završena. No, pas se pridigao i pri novom naletu bika se izvio, skočio mu na glavu čvrsto zagrizao koren uha. Prilikom valjanja bika i psa koji nikako nije hteo da pusti ono što je zagrizao, pas hvata bika za njušku i tako ga snažno steže da je bik morao pokleknuti. Pas nije puštao svoj plen ni nakon očite predaje ovog drugog, pa je u arenu ponovo uskočio Francisko i mirno i staloženo odvojio psa od bika i izveo ga iz arene. Pas je šepajući izašao ( kasniji rendgenski snimak je pokazao višestruki prelom butne kosti) , naravno uz ovacije prisutne publike.
Misija je bila završena. Odbanjena je reputacija El Dogo Argentina, psa koji može “SVE”!
Nakon ovoga svi su počeli da iskreno poštuju braću Martinez i njihov rad, a bez obzira što su novinari iskoristili priliku da opišu svu brutalnost borbe koju su videli, pas doživljava ogromnu popularnost, ali sad već i van Južne Amerike.
Braća osnivaju i prvu odgajivačnicu i po predelu u kom su živeli daju joj naziv DEL CHUBUT. Po starom porodičnom pravilu nastavljaju poklanjati svoje pse priljateljima i odabranima. U jednom trenutku odgoja dok su se psi nalazili na imanju Santa Izabel bilo ih je i preko stotinu. Odatle kreće selekcija dve odvojene grupe pasa koji su bili potpuno udaljeni i van krvnog srodstva.
Ipak, na veliku žalost svih onih koji su tad već voleli ove pse i njihovog tvorca, u jednom lovu početkom 1956, potpuno besmisleno gubi život dr. Antonio Nores Martinez. Ubio ga je čovek koji je hteo da ga opljačka.
Nekoliko godina kasnije odgoj pasa potpuno preuzima na sebe brat Augustin i završava sve što su započeli skoro 40 godina ranije.
dipl. inž. Slobodan Lazić
Kinološki sudija
>