Pas ima sve odlike čoveka, a ni jednu njegovu manu!

Vilijam Svečujak

Home

DOGO ARGENTINO - King of the pampas 1

Ponovno ćemo započeti nekoliko različitih tekstova vezanih za ovu divnu rasu. Možda i zato što se njihov broj na izložbama pasa i dalje povećava, ali i da bi potaknuli one koji već imaju Dogo da razmišljaju o poboljšanju kvalitete naših pasa i to ne samo eksterijerno nego i karakterno. Ipak neznatan broj ovih pasa stigne na izložbe, većina ostane u dvorištima i stanovima, a problemi, pre svega vezani za karakter ovih pasa, a i nas samih su nešto o čemu treba raspravljati.
  Da bi stigli do toga ne možemo da se ne dotaknemo standarda rase, ali i njenog istorijata o kojem će u ovom broju biti najviše reči. Tu ćemo pokušati pronaći vezu ovih pasa s našim mentalitetom. Ali da se ne izlećemo idemo jedno po jedno. Za one koji poznaju istorijat i standard rase, neka im ne bude dosadno. Na ovakve stvari pri odgoju se treba uvek i iznova vraćati i podsećati, da bi znali u kojem smeru idemo i dokle smo stigli.
Istorija Argentinskog psa
Kao glavni tvorac rase, možda čak i malo preterano, uzima se Antonio Nores Martinez. Kažem malo pretjerano jer svakako da on nije jedini. U stvaranju rase su sudjelovali i drugi članovi njegove porodice  ali i mnogi drugi odgajivači iz okoline,a bliski porodici Martinez. Ipak mlađan Antonio je najzaslužniji za pokretanje ideje o novoj rasi.
U vrijeme kada se rodio, 18.11.1907. godine, u Argentini su borbe pasa i petlova bile u punom jeku. Rođen je u veoma bogatoj i uglednoj porodici . Otac mu je bio lkar, hirurg, profesor na Univerzitetu  Antonio Nores Bas, a majka Izabela Martinez Berrotaran iz ugledne stare španske  porodice . Još kao dečak pomagao je pri odgajanju i hendlovanju pasa i petlova za borbe. Ovo je sigurno ostavilo uticaja na kasnija ramišljanja.
Sem toga kao bogataši onog vremena obožavali su odlaske u lov. No, u to vreme od tadašnjih rasnih pasa nije bilo velike koristi. Puno ih je bivalo izgubljeno ili ozleđeno, ali i pojedeno od strane puma i jaguara. Uz to i kada bi pronašli trag, pratili bi divljač neprimereno dugo bez mogućnosti da je stignu ili zaustave. To se pre svega odnosilo na divlje svinje kojima su Pampasi  obilovali. I eto teme za razmišljanje mladom Antoniu i njegovom bratu Augustinu.
Za takve terene bio im je potreban srednje velik pas, ali izuzetno snažan da bi mogao izaći na kraj s plenom. Izuzetan njuh se podrazumevao, kao i traganje u tišini do momenta kada priđe divljači. Hrabar i moćan zadržati plen do dolaska lovca (lov dugim nožem i kopljem je tipičan za ovo područje). Biti bele boje zbog lakšeg raspoznavanja i da može da lovi s drugim psima i kreće se u čoporu! Ovo su bile karakteristike koje je morao imati lovački pas tadašnje Argentine ili bi bio potpuno nekoristan.
1920. godine vlada Republike Argentine zabranjuje borbe pasa, pa je trebalo pronaći i novu zanimaciju, ai ostalo je mnogo Perro Pelea de Cordobes, tj.. tadašnjih neprikosnovenih pasa za borbe koji su mogli smišljeno poslužiti kao osnova za novu rasu. Bez obzira što je bio spor, nizak i neposlušan (previše agresivan prema drugim psima), imao je poželjne i potrebne osobine. Srčanost, hrabrost i neosjetljivost na bol.
Na ove pse prvo je dodana krv buldoga i bulterijera. Tu još uvijek postoji sumnja da mladi (nekadašnji Hendler pasa za borbe) ipak stvaraju i ultimate-fighter psa, a ne samo psa za lov. To je morao biti najbolji pas na svetu. U svemu! Po mišljenju mnogih koji poznaju rasu, uspeli su!
Upornim parenjima u direktnom srodstvu, ostavljanjem poželjne štenadi po tipu, odbacivanjem onih s lošim zubalom i dr.. negativnim značajkama i ubacivanjem krvi Pirinejskog mastifa Antonio dobiva pse koje je hteo i koji uspešno prenose svoj eksterijer na potomstvo. Bez obzira što su ovi psi postali neprikosnoveni u ilegalnim borbama pasa (više nije postojala rasa koja je mogla da im se suprotstavi), morali su se oprobaju u lovu.
Problemi s praćenjem divljači su rešeni dodavanjem poentera u kombinaciju.
Ovo je unelo i potrebnu mirnoću pa se psi nisu više borili između sebe.
Zatim se pojavljuje potreba za velikim psima i nakon više ukrštanja i parenja s velikim danskim, odn. nemačkim dogama ponovo se radi mirnoće, robusnosti i belog krzna ubacuje pirinejski mastif i bul terijer. Zbog još veće želje za lovom dodaje se i krv irskog vučijeg hrta kao neprikosnovenog lovca tog vremena ali i bordoške doge poznate kao rase koja drži medveda (lov u Europi) bolje od tri hrta zajedno.
Najvažnije od svega za stvaranje jedne ovakve rase je što su braća sve svoje pse poklanjali pažljivo odabranim, odgovornim vlasnicima i vodili strogu evidenciju o tome gde je koji pas, kakav je i trudili se da utiču na buduća parenja. Sem toga strogo se vodilo računa o karakteru, pa su nestabilni i nesigurni psi odmah uništavani!
Uz sve to počeli su raditi na masovnije uzgoju  i popularizaciji rase na teritoriju cele Južne Amerike.
dipl. ing.. Slobodan Lazić
Kinološki sudija
nastavak >>



back to top

Komentarisanje je zatvoreno za ovaj unos.